Калокагатија је удруженост онога што је лепо са оним што је добро. Био је етички и естетички идеал старих Грка. Негујући духовност стварали су материјалну лепоту, а све што су стварали, морало је имати савршене пропорције, мере и облике – да би било лепо. Ако није било лепо, није могло бити ни добро. Тамо где се родила цивилизација, у античкој Грчкој, доброта је била материјализована у лепоти и човек је могао да поправи себе и друге споља и изнутра. Учинивши себе лепшим, чинио је себе бољим и обрнуто. Склад је морао да постоји! Оно што је постојало у колевци цивилизације, заједно са њом могло је да расте. Мисао о лепоти могла је да траје. И дело, којим се она ствара.

Грчки и римски вајари поставили су вечне узоре, вајали су беспрекорне Афродите и Аполоне. Следили су их толики епигони. Чак ни библијски текстови нису лишени спољашње лепоте човека и жене. У „Песми над песмама“ вереница чезне за лепотом свог драгог, а он види њен врат као кулу од слонове кости и њене очи као језера…

Данте је своју рајску Беатриче обукао у свилу и злато и расплео јој дугу анђеоску косу. Слепи је Хомер видео унутрашњим оком Хелену – најлепшу од свих жена и знао је да је то оно што је покренуло рат, а не новац, моћ, ни слава.

Неписмени, безимени певачи наше народне песме нису знали слова, али су знали шта је лепо:

Коса јој је кита ибришима,

очи су јој два драга камена,

обрвице с мора пијавице,

сред образа румена ружица…

               Све оно што је ретко и драгоцено има она која заслужује да о њој песма пева:

…Па ипак си сваког дана нова мени,

увек нова,увек тако чудно драга,

и никада слична јучерашњој жени.

 

Та моћ твоја чудна заслепљава мене

разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.

Ох, буди једанпут као и друге жене,

да одахнем најзад пред лепотом твојом!…

      И човек је зачаран заувек. Чиме – лепотом!

Ренесанса је донела повратак свету материјалне, оку видљиве лепоте. У потреби да себе и све око себе учине лепим многи су претеривали, стварали толико кича и шљаштећег, искривљеног одраза, у основи племените идеје: да нешто учине лепим. Зар треба кривити Лујеве и Марије Антоанете што су претеривали!? Па, само су хтели да буду лепи! И коса, и перика, и кожа, и нокти, и шминка – само су желели да буду лепи.

Они су нам, ваљда, и донели моду. Свет је схватио да постоји нешто што се тако зове и што би могло да буде важно. Нешто што нам обликује укус у неком тренутку, што нас повезује са другима, чини да се осећамо сигурним ако је следимо. С друге стране, то је нешто што нас непогрешиво враћа правим  вредностима материјалне лепоте, јер оно што вреди понавља се, помало мења и опет враћа.

Сетимо се Анрићеве мисли о лепоти која је видљива, али недостижна. Од кад је света и века чудесна лепота мами све смртнике. „Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у природи већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењима, очима будућих нараштаја.“

Данас, сјај света обогаћен је новом лепотом, лепотом брзине. Иако засад у нашим делима има трагова и кича и доброг укуса, на њима ипак трепере први пут светлости нове будуће лепоте. Осећање и разумевање модерног човека и брзина живота преносе се на уметнички доживљај лепоте, античко око врви данас од ужурбаности.

Какви год кроз времена били естетски критерујуми, колико се год укуси мењали и колико год о њима било узалудно расправљати, једно остаје – лепота се мора неговати.

„Треба да у једном људском бићу све буде лепо: и лице и одело и душа и мисли“, каже Чехов.

Лепота ће доћи сама од себе, даће нам је природа, али ми ту драгоценост морамо чувати и пажљиво њоме руковати. Можда ће у неком тренутку пожелети да нестане, да се повуче из нашег ока – ако јој не посветимо довољно пажње. Зато смо овде, помоћи ћемо лепоти да траје!

 

Стана Булатовић