Драган Павловић

ИН МЕМОРИЈАМ:  проф. Драган Павловић (1952 – 2009)

Написао: Раде Јукић

Dragan Pavlovic

 ЧОВЕК ДОБРОТЕ, ЧОВЕК РЕЧИ

 Школа за негу лепоте, улица Војводе Степе 283. Месец октобар много година пре …

Док седим у зборници и ослушкујем објаву почетка новог часа, улази човек зрелих, релативно млађих година. Док спушта своју кожну торбу на столицу, прилази са друге стране стола и пружа ми руку…

Сусретох се са лицем које је одавало добронамерност и отвореност. Чувши његово име, схватих о ком се радило када су пре пар дана, у једној од канцеларија, помињали име Драган, а поводом организације сусрета песника. Није прошло ни пар минута а већ смо разговарали као да се већ одавно добро познајемо. Тада је, управо тада је иницирана искра нашег пријатељства која је трајала наредних петнаест година, искра којој никада нисмо дозволили да се угаси. Но пре две године, виша сила, неумитност чију природу нисмо моћни спознати, ван наше воље, угаси део те искре којом је горело биће нашег Драгана Павловића, нашег друга од рода, колеге од узора, професора од знања, супруга од љубави, рођака од поноса … Његовим одласком 05. октобра 2009. г. сви смо изгубили.

А искрио је Драган где год је његова блага али дубока природа допирала, природа чија се есенција оличавала у моћи и немоћи најскупље и најјефтиније човекове суштаствености која се зове реч. Виртуозност којом је њоме баратао у оним ситуацијама када је требало говорити у правом смислу те речи, само неинтелигентне и непоштене људе је могла остављати равнодушним, оне код којих моћна реч остаје немоћна, скупа постаје јефтина. Но и таквима Драган је настављао да говори, увек верујући у бољу страну човека. Говорио је и добрим и лошим поводима, у бунтовима колективног интереса, конференцијама за штампу, семинарима, политичким скуповима, школским већима и осталим школским вашарима таштине… Снагу његове речи ретко је ко покушавао да умањи, не само због њене невероватне ерудиције која ју је пратила и којој је требало парирати, него и зато што се у њеној потки налазила искреност и разумност њеног творца.

Како одгонетнути природу те његове способности? Питајући га једном приликом да ми открије ту тајну, лаконски је одговорио: “Имамо ми то, ми динарци”. Схватио сам касније да овакво питање упућено једном таквом моћнику речи звучи слично као и питања: зашто руже миришу или зашто ватра опече. Но једно је сигурно, он ју је развијао и она га је повратно богатила још од његовог рођења 1952. г. у Ужицама. Та способност се развијала понајпре кроз његово дечаштво и младалаштво у сеобама од Београда до многих других места бивше нам земље Југославије, што је била и привилегија и тескоба деце којима је отац радио у војсци или при војсци. Развијао је Драган ту природу и у току својих студија српског језика и књижевности у Београду које је завршио седамдесетих година прошлог века и што му је дало и ту неопходну компетенцију да своју људскост, знање и реч преноси генерацијама ученика, али и колегама, пријатељима, знаним и незнаним људима. Крајем осамдесетих радио је на Косову водећи школу у Качанику, радио је и у Барајеву, да би деведесете године, баш првог септембра, почео да ради у Школи за негу лепоте у Београду.

Као врстан професор српског језика и књижевности Драган Павловић је своје најдуже службовање и највеће професионалне домете остварио управо у њој. Зенит његове идејности и прегалаштва остварио је покретањем манифестације ”Сусрети песника средњошколаца СР Југославије” (касније Србије и Црне Горе). Манифестација је носила име нашег песника Момчила Анастасијевића и традиционално се одржавала од 1992. год. под покровитељством Школе за негу лепоте а касније и под покровитељством Министарства просвете. Датуми одржавања су увек били у октобру уочи Београдског сајма књига. Последњи сусрети, по реду једанаести, одржани су децембра 2004. год. На овој панорами најбоље песничке речи младих редовно се пријављивало преко стотину средњих школа, неколико стотина песника средњошколаца са преко хиљаду песничких радова. На финалним данима фестивала позивано је тридесетак најбољих песника од којих су бирани три најбоља песника средњошколца. Треба напоменути да су жири увек сачињавали наши еминентни песници. Само да поменемо; академика Милосава Тешића, Душка Новаковића, Љубивоја Ршумовића, Слободана Зубановића … Сусрети су скоро увек добро пропраћени у нашим електронским и штампаним медијима. Ако ова идеја поново заживи, могла би у свом наслову заслужено и захвално садржавати име свога осмислитеља професора Драгана Павловића.

Професор Драган Павловић је аутор књига: ”40 година Школе за негу лепоте” и ”Школски лексикон књижевних појмова”. Он је и приређивач неколико збирки песама приспелих на конкурсе ”Сусрети песника средњошколца”. Режирао је неколико аматерских позоришних представа. Покренуо је и уређивао лист ученика и наставника Школе за негу лепоте, лист симболичког назива “Коса”.

Волео је Драган да помаже људима, да саветује људе. Понекад толико да није могао свима на време да изађе у сусрет, понекад толико да би заборављао мањи проблем пред појавом већег. Али, пре или касније, стизао је да не одрекне било коме, гасећи тако људску подозривост у искреност његове помоћи. Знао је да разликује оно што је заиста битно од мање битног. Писац ових редова се са захвалношћу сећа када га је Драган неколико дана, увек у осам ујутро, возио у дом здравља ради примања инекције. Говорио сам му тада у шали и збиљи: “A friend in need is a friend indeed.” Волео је Драган свој род, знао и ценио његову историју и коб. Волео је шалу, дружење, уз чашу вина да запева, одајући и овде свој таленат, спонтаност и веселу природу. Волео је Драган све нас као што је волео живот. Волео је песму док је из његовог лика израњала свежина и оптимизам јутарње младалачке занесености налик оној у песми “Мој Драгане јабуко са гране”… Верујем да и ви ову песму сада чујете јер та јабука не може да опадне. Остала је међу нама, и над нама – та од злата јабука, саткана од доброте и речи нашег великог и вољеног Павловић Драгана.